Ćaća, šta je to NDH?” - pita mali Marin svog ćaću. Ćaća Stipe, čovjek četrdesetih godina k'o od brda odvaljen, pošten, marljiv, brkat, pravi Hrvat. „Sinko, to ti se piše Nezavisna Država Hrvatska, ali se čita Nezavisna Država Rvatska.
Znatiželjni Marin s notesom u rukama nastavlja dalje: „A tko su onda partizani i ustaše?“
Dobrodušnom ocu se oteo smiješak u kutu usana te odgovara svom znatiželjnom sinu: “Ustaše su bili Rvati, pravi Rvati, sine moj, takih više nema. Ne k'o ovi danas, izdajnici i kukavice. Bili su to pravi ljudi, hrabri k'o lavovi, a jaki k'o naš ercegovački kamen. Znaš, sine, nismo mi oduvik imali samostalnu i nezavisnu Rvacku. Tribalo je puno krvi prolit da dobijemo ovo šta imademo danas, slobodu, sine, slobodu. O najvećem Rvatu Vranji već sam ti priča, e vidiš, prije Vranje su bili ustaše, tad je Vranjo bijo u suprotnom taboru, bijo je mlad i blesav, a i kasnije se pokaja…“
„To je onaj što jednom letio iznad Ljubuškog?“
„Je, je... Ma di sam ono sta, mali nemoj der me prekidat. Slušaj bolan šta ti govorim” - upozori ga otac, te nastavi svoju priču: “Ustaše su se borili protiv partizana, u prvom svitskom ratu…”.
“Ćaća, nama ona iz povijesti stalno govori da je to bijo drugi svitski rat. Još nam kaže da su ustaše bili loši” - prekine mali Marin svog ćaću Stipu.
“Tko kaže? Šta kaže?” - nervozno se skoči Stipe. “Kakav drugi svitski, nema ona blage, bijo je prvi, a šta još kaže, da su bili loši? Reć ću joj ja šta je iđe kad dođen u školu na roditeljski” - naljutio se Stipe.
“Di sam ono sta? E da, ustaše, tako je, tu sam sta. Moj ćaća, a tvoj dida Markan je bijo ustaša, dobrovoljac, eroj, pravi čovik”.
“A did Mate?” - upita mali Marin.
“Ne spominji ga, mali, inače ćeš degeneka dobiti. Ni njega ni ikog drugog s lude materine strane. To su sve komunjarski đavli, budale” - s neskrivenim bijesom će Stipe. “Ustaše su bili pravi ljudi, a ne k'o oni đavli partizani, ni vire, ni pameti, ni ljuckosti, vrag im sriću odnijo. Borili su se ustaše za Rvatcku, za rvatckog čovika i za svoju ponosnu zemlju. Osnovali su uz malu pomoć Itlera, to je onaj čovik šta si ga spominja, NDH - Nezavisnu Državu Rvatsku. Triba je to biti pravi raj na zemlji, samo mi Rvati.”
“Šta je onda bilo ćaća?” - nestrpljivo će sad ne više mali Marin, već mudriji i nakon očeve priče nadasve politički zreliji mladić.
“Onda se dogodilo govno. Cili svit se urotijo protiv te plemenite ideje. Napali nas ruski đavli, engleske izdajice, partizani… Eno jes vidio kako oni ružni Englezi udaraju malog Eduarda i Modrića. Sve je to da naša Rvacka ne mere osvojiti Svjecko. Komunisti jedni đavliji!
„Ali, ćaća, - ne da vrag mira malom Marinu – „Eduardo nije Hrvat..“
„Nego šta je? – ćaća je već spustio svoju obrvu i počeo strijeljati malog Marin – „Ono je pravi Rvatina! Men se čini da mu je dedo iz Cerova Doca.“
„Ali, ćaća...“ – pokuša opet zbunjeno mali Marin – „što onda ne igra za B i H?“
„Marine, sunce ti kalajisano! Još jednom spomeni tu bosansku džamahiriju u mojoj kući i moreš slobodno kupit stvari. Moreš slobodno zaboraviti onaj dulum zemlje što sam ti ga reka ostavit! Naša država je Rvacka! Pusti ti šta ti piše u onim novinam! Mi smo dio rvackog korpusa i samo je pitanje vremena kad ćemo se opet spojiti. De ne ometaj me i pusti me da završim. Unda nas je napala sva stoka bilosvicka. Sve sami đavli, sine moj. Pobilo nas, streljalo, moralo se bižat prid partizančinama. Oni koji su imali sriće, pobigli u Ameriku i Švabiju, mi ostali smo četeres i pet godina bili pod okupacijom. Eto sine, da znaš, i ti si se rodijo na okupiranom teritoriju” - vidno uzrujan odgovara Stipe.
Ne da ćaća da mu sin vidi suzu u oku jerbo pravi muškarci ne plaču i nastavlja: “Četeres i pet godina smo morali šutit. Nisi smijo reć da si Rvat, nisi smijo ništa. Jad i čemer. Nisi smijo pivat stare pisme ustaške, odma bi te zatvorilo, prava tiranija. Mali moj, nije to bilo ko danas, nije bila zajebancija, danas je demokracija, moš pivat Thompsona do mile volje, prije nisi smijo ni disat ako si Rvat. Bilo je teško, moralo se preživit, sine, tako sam se ja upišao u komunističku partiju...“
„Ali, ćaća! Pa nisi valjda... „ – sablaznio se Marin.
„Ali samo zato da bi je rušijo iznutra! Bijo sam neka vrsta ilegalca, diverzanta. Nikad me nisu uspili pokorit, tjerali me da olovku držim s tri prsta... Ni mrtav! Samo sa dva, cili život sam drža olovku sa dva prsta, četnicima u inat. Cilu svoju komunističku karijeru sam provea pokušavajući uništiti četnike. Zna sam da će se isplatit, da neće to uvijek tako biti” - teška sjena pada mu preko naboranog lica dok govori o teškim godinama komunističke diktature.“
“Pričaj mi, ćaća” - navaljuje Marin.
Stipe brzo zaboravlja komunistički mrak, usne mu se razvlače u širok osmjeh: “Onda su došle devedesete, počejo je rat. Isti onaj rat koji nismo završili prije četeres i pet godina. Vratile su se kući laste, sve najbolje od Rvata iz dijaspore vratilo se kući, ponovo si moga reć da si Rvat. Moga si radit šta si tijo. Sine moj, kako je tvoj ćaća bijo sretan tih godina. Mi iz Ercegovine smo bili najhrabriji borci, znaš?”
“Ali ćaća, zar ti nisi tada bio u Minhenu?” - pita sad već politički osviješteni Marin.
“Pa ovaj... Ja... Ja sam rukovodio Šestom minhenskom bojnom. Mi smo... ovaj... tribali čekati na švapskoj granici kad... ovaj... kad četnici dođu do nas pa da mi onda... khm... napadnemo njiha.“
„Ali ćaća...“ – uporan je mali Marin.
„Ajde, mali, muči dok stariji pričaju! Eto vidiš, mali, tako nekako ti se sve to izdešavalo u rvatskoj povjesti. Da nije bilo ustaša i Itlera, mi danas ne bi imali svoju Rvatsku državu, a ni mi ne bi stanovali u ovako lipoj kući i u ovoj našoj lipoj državi.“
„Ali, ćaća, zar nisi reka da ćemo se tek kasnije spojiti s našom državom?“
„Nemoj ti mene učit! Znam ja šta sam reka, nego ajde iđi se spremaj. Misliš ti ići na utakmicu? Zakasnit ćeš. Fino navijaj za naše sokolove!“
„Oću, ćaća!“
Tu su večer na zagrebačkom Maksimiru igrali Hrvatska i Engleska. Marin je bio među minornom grupicom navijača koja je pristigla iz daleke Hercegovine da podrži svoju voljenu repku. Kovač polukontrom započinje akciju, Modrić dodaje loptu Kranjčaru, koji izvrsnim centaršutom pronalazi Kalinića. Gooool! Tribine su u ekstazi. Marinova ekipa počinje oduševljeno skandirati i svoje „velikane“ veličati: „Za dom spremni! Za Poglavnika! Dinko Šakić, Dinko Šakić!“
