Mater me davno uvirila: Trišnja cvita u proliće, u travnju ili svibnju. Ona uvirila, priroda razuvirila. U vrtu iza kuće iman jednu trišnju, običnu, mladu. Ubra san na njoj teću zrili plodova negdi prija svetog Ante. I zaboravija na nju.
U podne slučajno san proša kraj nje. Kad tamo, trišnja moja procvitala. I sad ga ti budi pametan?!
Kakav je to znak? Jel se klima izopačila, jesu li ovi cvitovi dobri za čaj – znan da mladi u Japanu za sriću piju čaj od trišnjova cvita, ali Tokijo i Ljubuški slabo se poznaju?
Da odnesen ženi cvitak za kosu, da naručin na misnon radiju pismu Još zamiriši trišnja, svašta san pomislija.
Ma i politički, jesu li moji susidi Ljubušaci sritni u vako cvitnoj državi, oće li se počet pravit autocesta, oće li daidža Marko minjat politiku, oće-neće…?
Ma, đava odnija sve prognoze.
Pa, dragi Ercegovci i meni draže Ercegovke, na dobro van cvitale trišnje u jesen!
